Kako je čudno to kad čovek primi na sebe oblike građevine u kojoj obitava, tog zdanja koje je i samo oslikano životom svog žitelja.

Ponekad je boja kaluđerovih očiju ista kao i boja kojom sunce rane jeseni oslikava manastirski zvonik. Belina monaškog čela tokom molitve skoro uvek podseća na boju i oblik manastirskog kamena temeljca. U nekom tajnovitom kutku manastirskog dvorišta,

u rano proleće, pomalja se paperjasti, na jedvite jade izrastao, žbun divnih i skoro zaboravljenih cvetova, koji je istovremeno nežan i postojan, kao i prva neobrijana isposnička brada.

U rano proleće, sedamnaest monaških fruškogorskih staništa počinju da kade.

Večernje je... Iz šume se čuje klepalo.

Sedamnaest davno okamenjenih molitvi rasprostire mirise svojih legendi...