Sa velikim dletom ljubavi, na zamkovima je utisnut dah bivših. I čudan je taj dah.

Miriše sladunjavo - pomalo podseća na prezrelu jabuku. Od slasti do truleži mali je pomak,

a čini se da su zamkovi stalno na toj granici.

Možda svako od nas živih ima svoj zamak, a da to i ne zna. Možda je u našem sećanju istetovirana kula koje se ne sećamo.

No, nije važno... Treba samo putovati i biti strpljiv. Sigurno je da ćemo jednog prohladnog sumraka zastati da se odmorimo kraj nekog zatravljenog zida. Ako budemo pažljivi, videćemo da je na njemu ispisan datum našeg rođenja i smrti. Ne treba se uplašiti.

Treba se pokloniti i tiho se ušunjati u pukotine.

Dobro je da nas razvaline pamte po lepoti.